Put do Donje Trusine nimalo lak. Serpentine, odozdo od Berkovića, centra ove hercegovačke opštine nastavljaju se jedna na drugu. I tako, zamalo, pa sve u beskraj. Prašine nema jer je sneg tek odnedavno ovuda okopnio i otkrio kaldrmu koju su, nekada davno ugrađivali malo Osmanlije, a malo više Austrougari. Uglavnom porobljivači.

A onda raj za oči. Omeđeno Vardom, Dupcem i Zečkom – selo Donja Trusina. U prisoju kuće od kamena, a posred sela plodno polje Trusinsko kojim teče rečica Opačica i to naopako. Mirko Đurić kaže kako kroz Donju Trusinu Opačica teče od zapada ka istoku, da bi posle stotinak metara visokog vodopada, kojim se voda obrušavala, reka skretala i tekla od istoka prema zapadu i na kraju ponirala u Dabarsko polje.

U Košuti, Pićevićima i Draganu, trusinskim zaseocima, danas dvadesetak duša. Nekada ih je bilo bar pet-šest puta više. Đaka nema. A bilo ih je više nego li danas seljana...

Iz Donje Trusine uglavnom se odlazilo i vraćalo, ali samo pod starost, kako bi se, na dedovini, u miru, proveli penzionerski dani. U Donjoj Trusini nikada i ničeg nije bilo više od zemlje. Zbog toga se od poljoprivrede i stočarstva živelo i preživljavalo.

Znano je da su u Donjoj Trusini bili i Grci i Turci i Austrougari. Najduže begovi. Ovde se i danas neke njive zovu kajtazuše, po turskom haračliji koji je u Donjoj Trusini ubirao i krčmio narodnu muku.

Meštanin Vaso Kuljić u poslednjem otadžbinskom ratu izgubio je sina. Kažu da je „herojski poginuo braneći srpski narod i djedovinu”. Kćerka mu je u Americi. Tamo je doktorirala i vodi državnu firmu. I drugi sin je otišao preko „lokve”.

Danas je Vaso sa suprugom u rodnom selu. Priča o svemu. O prošlosti najviše i o svom ocu Savi, uglednom čoveku, koga su ubili samo zato što je bio učen, a uz to kraljev službenik.

– Kada god bi bili izbori dole u Berkovićima narod bi ga uvek birao za načelnika. Voleli su ga i cenili svi. Jedino komunistima nije valjao. Streljali su ga 1942. godine. Šta ćeš, takva su bila vremena, priča Vaso.

A taj, Vasin otac, još za života, isposlovao je sve dokumente potrebne za gradnju pravoslavnog hrama Svetog Vasilija Ostroškog. Crkva je podignuta pored Pišteta, jednog od bar desetak vrela ovog prelepog sela. Malo podalje, a i poviše Donje Trusine, je Gornja Trusina. Donja Trusina pripada berkovićkoj, a Gornja nevesinjskoj opštini. Posestrime deli samo brdo i ništa više.

U toj Gornjoj Trusini, uz sam put, spomen-ploča izrešetana rafalom. Podignuta je na mestu na kome su seljani, odmah na početku „onog rata” ubili Miju Babića, „nadaleko poznatog ustašu koji je bio desna ruka poglavniku Anti Paveliću”.

Malo dalje spomenik podignut kralju Petru Prvom, velikom oslobodiocu svih Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo je valjda jedino spomen-obeležje sa uklesanom kokardom i kraljevim imenom koje je preživelo sve vlade i vladare trusnih ju-prostora.

Gore, iznad sela, bliže Gornjoj Trusini, je brdo Straževica. Lokalitet krije veliku tajnu koju niko i nikada nije odgonetnuo. Puno toga, međutim, na Straževici upućuje na istinitost priča meštana da se tu krije manastir zatrpan zemljom i kamenjem.

Ispod samog vrha Straževice, više od hiljadu metara nad morem u pukotini koja razdvaja dve gromade, nalazi se vrelo. Vele da i za najvećih vrućina, nikada nije presušivalo. Legenda kaže da je voda ovde počela teći pošto je, samo stotinak metara dalje, presušilo jedno manje vrelo.

Snegovi u Donjoj Trusini prvi dođu, a poslednji odu. Mesecima zametu tragove zveri i ljudi, puteve i bogaze. To i nije nekakva posebna novost. Novost je to što je snega za davnih vremena, u Donjoj Trusini, bilo i o Ilindanu.