U ZAGRLJAJU BREGAVE
Kolega Dučić, Avazov dopisnik iz Mostara i ja odlučili smo još jednom podebljati dobro poznate činjenice da je Istočna Hercegovina ostavljena sama sebi i Husein ef. Hodžiću, kako bi ta naša nova zapažanja objavili u Avazu i Preporodu. Svako iz svog ugla, svako svojim jezikom, i svako svojim očima i u svom mediju. Putem nas prati teška i vlažna kiša, ona kiša što pritišće i nebo i zemlju, krade onu neponovljivu ljepotu hercegovačkih planinskih horizonata. Usitnjena govori da, gore, u Bosni pada snijeg. Pomisao na monoton, prazan, klizav put preko Koteza i Popova polja do Trebinja naprosto nas natjera da krenemo od Stoca preko Berkovića i Bileće pa dalje preko Jasena u Trebinje. Bregava nadošla bjelasa bujnim valovima k'o mlada djevojka bujnim njedrima pred udaju. Sama, raspjevana…  No sumorna kiša i klizavi putevi ne dadoše osjetiti ritam te njene veljačom inspirirane pjesme. S lijeve strane rijeke Bregave male kućice kao da govore da je život ovdje zamro. Ponegdje ispred njih pojave se starci i starice sretni i zadovoljni što će posljednje dane svog ovo-svjetskog života provesti baš tu i što su im sinovi i kćeri davno otišli i što im s vremena na vrijeme jave da su dobro i zdravo i što su se „snašli“ u dalekom bijelom svijetu. S desne strane Bregave redom ruševine, načičkane jedna za drugom, opustošene djeluju sablasno. Ipak se u njima može iščitati da su njihovi stanovnici nekoć živjeli dostojanstveno i otmjeno. Kule i begovske kuće prazne i avetne.  Baš kao što je bilo prazno i avetno srce i duša Abdulmuminova, bivšeg dizdara Blagajske tvrđave, kad je stigao ferman od sultana Ahmeda III da se, ovaj, timar, kraj Bregave, dadne na korištenje novom dizdaru, pa se hud, ostario, iznemogao… morao, možda baš iz ove kule preseliti u malu i trošnu kućicu. Ostavljajući jednu za drugom , porušenu begovsku kuću i one trošne bivših dizdara, sve brže se približavamo Berkovićima, najjadnijoj i najbjednijoj općini u našoj zemlji. 
KRIKOVI S PETOKRAKE
Kiša je jutros otjerala i ona dva policajca na sred Berkovića koji zaustavljaju svakog prolaznika pa uz dobar dan, molim dokumente…, ubijajući se od dosade pitaju i kuda je koji putnik krenuo.  Ni njih jutros nema! Berkovići izgledaju napušteno, sablasno… Najednom u toj zastrašujućoj tišini pojaviše mi se slike iz Drugog svjetskog rata kad su četnici ili partizani, ta ovdje je to bilo sasvim isto, porobili sve muslimansko življe da ih pobacaju u Čavkaricu. Kao da čujem te smrtne krikove razapete na pet krakova petokrake ili na četiri kraja Karađorđevog orla.  Berkovići, primjetno je, nemaju nikakvog znaka urbanog naselja, izgledaju zapušteniji, manji i sablasniji od najmanjeg sela u Srednjoj Bosni. A eto, OPŠTINA. Imaju i svog načelnika…? Prisjetih se nedavnih izjava i žalbi njihovog  načelnika kako je čudno što ih je kao opštinu tužio Medžlis IZ Stolac za rušenje Seferagine džamije u Dabrici i mekteba u Gornjoj Bitunji. Kao, pravdao se načelnik, opština Berkovići nije bila ni konstituisana kada se rušenje i paljenje džamija desilo, i kao oni su siromašna opština. Možda formalno pravno ima za pravo, možda i nisu bili konstituisani kao državna organizaciona jedinica, ali je sigurno da svi u Berkovićima dobro znaju ko je i kada minirao džamiju u Dabrici i ko je i kada zapalio mesdžid u Bitunju, kao što znaju ko je i zašto pobio dabarske muslimane nad jamom Čavkaricom. Pa ko biva ako je pravno neregularna tužba onda su i Berkovićani moralno korektni  i časni ljudi. Da oni iz Berkovića nisu formirali svoju opštinu Medžlis bi tužio stolačku, a njih bi trebalo tužiti za ismijavanja pravnog poretka ove zemlje, oni su od pet novih, tri trošne kuće i dvije štale napravili opštinu. I uz to naglasili važnost da je srpska… 
GDJE MELECI SILAZE I UČE SALAVATE
Dabarsko polje, dugo, močvarno, neprohodno, nepregledno mami znatiželju da se zaustavimo pred nerazotkrivenim tajnama već naglašenog zelenila. Gore u horizontu u planinskim vijencima što se nadvisuju nad Crnom Gorom nataložio se snijeg. Nekad je to bio dobar znak jer uskoci preko snijega i nameta, dok se ne digne, i dok gora ne ozeleni nisu uskakali. Danas svojom bjelinom snijeg naglašava samo jednu činjenicu, da ovdje, u Istočnoj Hercegovini, u Bileći, u Trebinju nije baš sve crno. Da nije tog snijega, ogoljele planine izgledale bi sablasno crne. U ovo doba godine ovdje postoje samo četiri boje, crna, snježno bijela, promrzlo zelena na dabarskom polju i vrlo čudna boja vode, koja niti je plava, niti zelena, niti siva, i koja u sebi reflektira okolni pejzaž.  Kiša sve jače pada. Penjući se iz Berkovića prema Bijeljanima hladnoća sve više pobjeđuje grijanje u automobilu. Odavno u meni tinja želja da obiđem staru džamiju  u Bijeljanima. O njoj ne znam skoro ništa. Čuo sam da je njena arhitektura izražena kroz tipično graditeljsko umijeće ovdašnjeg čovjeka. Porušena je u Drugom svjetskom ratu. A nakon njega ostala sama, bez džemata, bez komšiluka. Sirota! Za nju se pripovijeda zanimljiva priča kako je izvjesni oficir JNA, ili neke druge vojske u svom asiluku pucao u alem i ubrzo poginuo, on ili njegov sin. Od tog događaja džamiju u Bijeljanima više niko nije dirao. Ni rušio.! Ni obnavljao.? A kako nije bila u kategoriji porušenih džamija u posljednjem ratu ova džamija je jedina u Hercegovini koju nisam vidio. Kažu da je slična džamiji u Fatnici, da ima jablanove oko sebe, da ima česmu ispred sebe, i da ima još uvijek vidljiv alem. Zaustavljamo se na put, znatiželjni, no ne i spremni pokisnuti pa cijeli dan sušiti odjeću na sebi. Automobilom se do nje ne bi uspjeli spustiti. Kroz prozor automobila, pogledom tražim džamiju, tražim jablanove…. Mora da je onaj zeleni što liči na munaru. Samo rastinje na porušenim džamijama i kraj njih može biti potpuno zeleno kad nigdje više u prirodi nema takve boje. To meleki silaze i uče salavate uz njih. Preko džamije u Borču (Pridvoricama) kod Gacka prostrli su mehki melekanski ćilim, ovdje su u Bijeljanim zazelenili jedan od pet-šest jablanova da bi ta melekanska munara bila vidljiva i putnicima. Ipak je kiša jaka, strah od prehlade jači je od znatiželje.  
EKSPERTI
Za malo, svega stotinjak metara prošli smo mali harem u Planoj ispod puta, naglašenu oznaku za skretanje džamiji u Planoj. Još uvijek mi se miješaju, jer su slični prilazi džamiji u Orahovici i džamiji u Planoj.  Evo, to je Plana…! Odavde su Kusturice, Đape, Avdići. Nama poznati Emir, Senad, Fahrudin, Mirsad, kulturni i javni radnici, novinari koji nikad na spomenuše svoje korijene ni u Slobodnoj Bosni, ni u Avazu, ni u filmu, niti su kad ovdje boravili… Ipak je to fenomen. Kako čovjek može znati svoje porijeklo a nemati želju vidjeti gdje su mu i kako živjeli preci, kako u sebi nema tog unutrašnjeg poriva da se posjetom zavičaju svojih predaka im se na izvjestan način zahvali za ono što jeste i ono što želi biti u životu. Kad sam Abdulahu Sidranu pomenuo da su njegovi preci iz Biograda kod Nevesinja, a Biograd je od Plane svega nekoliko sahata hoda sjeverno preko planine, žustro me upitao kako i otkud ja to znam. Pa znam jer se po novinama šegačio sa Kifinim selom, a to može samo neko ko zna gdje je i šta je Kifino selo.  Ruševine džamije u Planoj očišćene, spremne za početak obnove. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika BiH je prije dvije godine uz podršku Udruženja Bilećana koje djeluje u Sarajevu detaljno očistila minirane temelje. Kamen složen u džamijskom haremu. Nad njim još stoji džamijska čatrnja. Zdrava, čitava, ne oštećena! I ona je svojevrstan dokaz ko je i kako minirao džamiju. Do temelja i u temeljima smrviti džamiju uz koju se bukvalno zalijepila čatrnja, skoro metar uz istočni (lastavičin) zid znači da to nisu radile nestručne osobe, priučeni mineri već eksperti u tom poslu, a njih se može angažirati samo uz velike novce ili veliku političku moć. Seljani iz Plane im sigurno nisu mogli prikupiti potreban iznos!? Obnova džamije treba da počne odmah s proljeća, u Hercegovini to znači čim veljače minu, čim Tripundan prođe. G.P. Bišina iz Mostara, u ovim recesijskim vremenima jedva čeka da otpočne s njenom obnovom. Za uhar je danas makar čekati isplatu zarađenog novaca. To čekanje održava nadu. No, Mirsada Bajgorića, direktora ova firme muči ničim izazvan problem. S obzirom da je Avdića džamija u vlasništvu Medžlisa IZ Trebinje i Bileća (poslijeratno administrativno uređenje IZ-ce) Izvršni odbor i Husein ef. kao glavni imam uradili su i od nadležnih službi RS-a dobili Rješenje o rehabilitaciji džamije u Planoj, kao pravno lice jedini su ovlašteni potpisivati sve akte i ugovore o izvođenju radova. Međutim, raseljenih Bilećana novac za obnovu džamije su prikupili preko svog Udruženja građana i žele biti potpisnici svih dokumenata. Ovaj nesporazum očigledno morat će riješiti mostarski muftija h. Seid ef. Smajkić, entuzijasta, patriota i pregalac koji je i do sada uložio veliku energiju u obnovi vjerskih objekata na području Istočne Hercegovine i traženju načina za normaliziranje međunacionalnih odnosa. Sudeći prema raspoloženju svih ovi sitni nesporazumi bi se mogli riješiti vrlo brzo. 
BILEĆKA MUNARA
Ostavljamo Planu pa preko Bijele Rudine i Meke Grude, kraj Prijevora ulazimo u Bileću. Pokušavamo napraviti fotografiju panorame Bileće, bezuspješno. Magla i niski oblaci pritisli Bileću. Dovoljan razlog da se i drugi put vratimo Bileći, da još jedanput dođemo ovdje.  Džamija u Bileći se smjestila na padinama horizonta. Regulacija saobraćaja nas tjera da prođemo kroz cijeli grad. Još uvijek predizborne plakate vrve gradom. Vujović i Babić s njih još se smješkaju prolaznicima. Dobronamjerni pogledi džamijskih komšija ispratiše nas uz stepenice u džamijsku avliju. Još nekoliko sitnih unutrašnjih radova Stil Gradnji Šerifa Džihe preostalo je da unutrašnjost džamije bude potpuno renovirana. Pola minbera je završeno, treba ugraditi još minberski tadž (krunu), ugraditi donja vrata ulaza u munuaru i gornja s mahfila. A njih će moći uraditi kad munara bude obnovljena. Husein ef. je prošle godine nominirao Rijasetu IZ u BiH da organiziraju u svim bosanskohercegovačkim džematima sergiju za obnovu munare u Bileći. Prema njegovim riječima prikupljena sredstva biće dostatna za te poslove. Međutim, s obzirom na činjenicu da je arhitektura bilećke džamije jedinstvena u BiH, i parametri procjene bi morali biti drugačiji. Džamija, njen posljednji izgled kojeg je Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika definirala kao nužan za obnovu, građena je u vrijeme Austrougarske uprave u našoj zemlji, od teških kamenih blokova, koje argati ne mogu dizati svojim priručnim pomagalima, te će izvođač morati koristiti građevinske kranove i uložiti veliki trud da vrati svaki kamen na njegovo mjesto. Ipak, moglo bi biti da usfali 10-tak hiljada maraka, premda se ovoj procjeni Husein ef. oštro protivi. Obnova munare uz bilećku džamiju s Božjom pomoći počet će s proljećem. Lahko ćemo i brzo vidjeti ko je bio upravu.  Sigurno je samo da će s Božjom pomoći obnova brzo početi i da se svađati i prigovarati jedan drugom nećemo!  
FATA – SIMBOL BOŠNJAKA
Pedesetak metara iznad džamije u maloj kućici koju joj je obnovilo ministarstvo za izbjegla i raseljena lica F BiH, odmah iznad rodne kuće Safeta Isovića, u svom skromnom domu živi sama Fata Jaganjac, prvi bošnjački povratnik u Bileću. Nije se mogla smiriti u izbjeglištvu, u tuđim, pa makar bio i kćerkin život, vratila se ovdje gdje je ponikla da smiri dušu u svom rodnom kraju uz rehmetli sina i rahmetli muža. Postiđeni što želimo pisati o njoj, njenoj sudbini, nadama, bez mogućnosti da joj kako pomognemo kucamo na Fatina vrata. „Selam alejkum“. „Alejkumus-selam-Bujrum! Uđite!“, prepoznavši nas kaže nana Fata. I Bileća ima svoju nanu Fatu. I zaista kad izgovorite to ime oko srca vam prostruji neka neobjašnjiva toplina. I ova Fata, Fata Jaganjac jedinstven je primjer muslimanske žene u postdejtonskoj BiH. Baš kao što je to i Fata Orlović. Za razliku od Fate iz Konjević polja Fata Jaganjac živi običnim, mirnim i skromnim životom. Ni skim se ne spori, ne svađa, niko joj ne atakuje na imovinu, čak, kako kaže, njene komšije su spremne pomoći joj što god joj treba i kad traži i kad ne traži pomoć. Iako živi od svega 290 KM penzije, iako joj je finansijska pomoć potrebna za jednako važnim drži da joj se dođe, da je se sjete, da porazgovaraju s njom, jer topla riječ i razumijevanje  ljudske su osobine baš kao i finansijski pomoći potrebne. S posebnim osjećajima pominje kako su je posjetili ministar Halilović i njegova delegacija, ali i kako joj je "ministar Mušić", (ministarstvo za izbjegla i raseljena lica F BiH) obnovio kuću. Fata nije propustila priliku da se ne prisjeti kako je  prošle godine otišla na svečano otvorenje džamije u Fazlagića Kulu, da ispriča dio svojih zapažanja. Kaže kako s nestrpljenjem očekuje završetak radova na bilećkoj džamiji. „Neka je, nek' nije ruševina, nek' nije sirotinjska. Ako se napravi, valjda će nekad neko doći da klanja u njoj, a ovako nikom ne služi na čast.“, kaže Fata. Nastojeći ne opteretiti je ničim, pogotovo sumornim političkim pričama, koje koliko se ja razumijem u politiku ne razumiju ni političari svih nacionalnosti, ipak smo je pitali o nedavno održanim vanrednim izborima za načelnika opštine. „Ne znam ti ja ni u kojoj je stranci Vujović ni u kojoj je stranci Babić, niti me to interesuje. Ono što znam je da mene sestra od ovog Vujovića, a ona je ljekar, uvijek fino primi, pregleda me i propiše lijekove. Ako mogu ja bih za nju glasala i to je sve što ti ja, sine, znam reći o politici.“, otmjeno i odmjereno kaže Fata. Dok je govorila o politici Fata se premjesti iza stola pred šporet, okreće hljeb da ne prigori.

Hasan Eminović

Odgovor na putopis iz Bileće

Осврт на ''Путопис из Билеће'''

Датум: 21.10.2011.

Када се прочита цијели текст, по садржају боље да стоји ''Путопис према Билећи''.

Путопис је подјељен у више дијелова. Заједничко за све дијелове је: путовање аутомобилом, киша, кишно јутро, магла, смањени видици, паучина на, или пред очима која замагљује видике. Не видиш, или нећеш да видиш?

Путујеш аутомобилом, а простор мјериш ''сахатима хода''!

Интересује те истина, а мало, мало, па ''рекла –казала'', ''свако из свог угла...'' итд.

Ваше ''путовање'' пратити ћемо кроз ваш путопис.

Порођох  Босном кроз градове...

Идемо редом.

Први дио путописа ''Промрзло зелена боја дабарског поља''.

У наслову дајете допринос теорији ликовне умјетности. У спектар боја ... свијетлозелена, зелена, тамнозелена, уводите смрзнутозелена...?

''Ја и колега Дучић, Авазов дописник...како би та наша нова запажања објавили у Авазу и Препороду...''.

Аваз – чији се глас у њему чује, а чији не. Ко у њему остаје без гласа – нијем?

Препород – колико знам часопис исламске вјерске заједнице, или у најмању руку близак исламској вјерској заједници.

Дуго, дуго времена ИВЗ и Препород позива на ''толеранцију и уважавање''.

Без истине нема ниједног ни другог. Истина су чињенице које видимо или знамо.

Ви не видите због кише, лоше вријеме смањује видике.

Трагање за истином захтијева напор, одрицање, жртвовање и саможртвовање.

Но, ви како кажете, нисте били ''спремни ни покиснути, па цијели дан сушити одјећу на себи''. Бојите се прехладе, а хоћете истину! Ваљда из тог разлога прихватате као крунски аргумент ''рекла-казала'', ''чуо сам'' итд.

Неозбиљно, нема шта, поготову за Аваз и Препород. У уводу текста наглашавате ''свако из свог угла...''. Тачно. Софисти уче: неком хладно, неком топло, свако поље, своји скакавци!

Даље слиједе нетачна запажања (киша смањује видике). Гдје на подручју општине Берковићи видјесте порушене куће?

Ако говорите о Беговини (касно прогледасте), Берковићи и Билећа су погрешна адреса.

Идемо даље.

Брегава вас инспирише '' надошла, бјеласа...кућице као да је живот замро...старци и старице испред њих''. Носталгија или жал за старим временима. Нема снаша, нема прања ногу, нема права прве брачне ноћи, нема изгубљених права ага и бегова.

''Куле и беговске куће празне и аветне''!!!

Допутовасте до Берковића.

Експерти, ко и како?

Срећом нема ''она два полицајца...''. Ко зна како би се провели да их има?

Која мјерила користите да закључите да су ''Берковићи најјаднија и нјбједнија...''?

Погледајте раније пописе становништва, из времена жуте монархије, времена Краљевине Југославије, из времена Титове Југославије. Није ваљда све живјело у три куће и двије штале? Живот није замро, Берковићи нису ловиште, далеко од тога.

Елементарна логика има своје законе, један од њих је: погрешне премисе, погрешан закључак. Вама се чињенице не уклапају у причу, и утолико горе по њих (заборависте их , избрисасте их, или их просто игноришете).

Дођосте у Берковиће, ту вам се јавише ''слике из Другог свј. рата...Чавкарицу''.

Чавкарица је несумњиво трагичан чин. Али заборављате да је Чавкарица дио ''крвавог херцеговачког кола''. Свако коло неко поведе. Ко га је повео, датуми говоре. Следећи пут, када будете ишли према Билећи (гледајте да буде лијепо вријеме, да се не прехладите), скините паучину с очију, погледајте Саборни храм, остатке српске православне цркве у Мостару, остатке спц у Опличићима и на Ошанићима (нису даље од главног пута него џамија у Битуњи ), погледајте запаљену спц у Стоцу. То је истина. Када наиђете преко Берковића, чувајте се да не ударите, тик крај пута је споменик 117 жртава усташког терора (побијених од стране комшија муслимана – хрватског цвијећа). Свратите, поклонити ћемо вам поему ''Вапај Стражевице'', али бисте се требали поклонити сјенима великомученика 24, 25 и 26 јуна 1941год.

И на крају, паралела двије Фате, Фате Јагањац и Фате Орловић. Задивљујући је став госпође Фате Јагањац, живи од скромне пензије, пуна је хвале за комшилук и билећке докторе. Висока политика је не занима, као и већину народа у Херцеговини данас. Изгледа да вама то смета. На другој страни Фата Орловић, непотребно, незнањем или несмотреношћу, неког од локалних моћника, на њеном имању подигнута је црква. Фата је предала тужбу.

Али ви сте прошли и кроз Врапчиће, зар не видјесте велелепну џамију? Зар незнате да је иста изграђена на имању српске породице Лозо? Или нећете да знате.

То су чињенице и истине, а вас изгледа не занимају.

Засада толико.

Р.Којовић