Proslavi jubileja prisustovali su i dvojica njihovih nastavnika osamdesetogodišnji Miroslav Kundačina i Radoslav Biberdžić, koji su pored  direktora OŠ”Njegoš” Slavka Novakovića  i načelnika opštine Berkovići Ranka Lučića pozdravili jubilarnu generaciju.

Ponosni smo što ovaj kraj ima toliko kvalitetne kadrove zahvaljujući ovoj školi.Možemo se ponositi sa ovom školom i njenim intelektualnim kadrovima- rekao je nekadašnji nastavnik Miroslav Kundačina i pozdravio njihovo prvo okupljanje od davne 1961. godine kada su završili i napustili školu.

Okupljeni učenici prisjećali su se školskih dana kada su seoskim putevima i kozjim stazama iz Dolova,Drvenice,Kubaša,Koma, Hatelja i gornjenevsinjskog kraja,ranom zorom grabili da se što prije “dokopaju” dabarskog tucanika i da stignu u školu prije nego se oglasi veliko ručno zvono.

U ručno izrađenim torbacima od svinjske ili goveđe kože , zajedno sa pokojom knjigom ,parčetom slanine ili sira nalazila se domaća zadaća ispisana na tabli, nekakvom kredom koja bi se obrisala dok bi došli u školu-rekao je Nikola Baćević i dodao da se zadaća pisala uveče na ognjištu  uz svjetlost vatre ili fenjera koga nije svako imao.

O tadašnjem teškom životu,neimaštini, kada su mnogi bili bosi ,skromno obučeni i radovali se toploj školskoj učionici sa skromnim invetarom  prisjeća se  Vidak Duka  i jednoga časa geografije ,kada ga je Kundačina prozvao da odgovara.

Nisam tada bio naučio, nisam imao ni knjige, čitao sam sa karte,zamuckivao , a u stvari krio sam bose noge ispod katedre.Vi ste tada učinili jedan pedagoški gest.Stali ste ispred mene i rekli;”Glavu gore, nije sramota nemati, sramota je neznati”.Ja sam na tom času naučio šta znači glavu gore i koja su najveća jezera Afrike, pa se  i danas sjećam toga –rekao je Duka zahvaljivajući se profesoru  Kundačini na na tim riječima i nabrajajući Afrička jezera.

Generacija se prisjećala i svoje prve eskurzije.Inekako obučeni,ali neprikladne obuće za grad. Većina u opancima oputašima, a ostali u otučenim cipelama , većim za dva broja ,pa često posrću.Vožnje ćirom, parobrodom,paštete i bijelog ljeba, susreta sa  strujom i sijalicama, a posebno je bio zanimljiv vodokotlić o kome se i danas priče pričaju…

Deset tadašnjih učenika upisalo je učiteljsku školu, dok su mnogi nastavili školovanje na višim školama I fakultetima.

Dogovorili su se da sledeći susret bude  zadnja subota u junu svake naredne godine,a na Vidovdan krsnu slavu opštine dobiće povelju kao prva poslijeratna generacija.

Ja umjesto oca na jubileju

Iako niko nepiše o sebi, ja sam morao.Prvenstveno da se zahvalim tim poštenim i čestitim ljudima koju su se sjetili i   pozvali me  kao počasnog gosta da zajedno sa njima proslavim njihov jubilej.Ne da bi pisao o njima ,nego da bi zamjenio njihovog školskog kolegu, a moga oca Vlada Šukića  koji je jedini preminuo od njihove generacije ne dočekavši ni trideset godina mature.

Bivši maturanti na prozivci

Abramović Nikola,Baćević Nikola,Grahovac Tomo,Duka Vidak,Đurica Vlado,Đurica Milenko,Đurica Slobodan,Đurica Spasoje,Kojović Milenko,Kundačina Slobodan,Lučić Žarko,Milivojević Vukašin,Milivojević Milenko,Mučibabić Miroslav.

Maturanti koji nisu došli

Bogdanović Neđo,Domazet Sava,Jaganjac Nazifa,Kovač Milorad,Kojović Jovanka,Milinić Milenko,Prguda Sejdo,Šarić Ema I pokojni Vlado Šukić.