U Domanovićima, varošici u centru Dubrava, izgrađena je prva vinarija u regionu. Kad su se pre pet decenija u Hercegovini počele da se podižu plantaže voća - Dubravci su bili među prvima. Podignute su plantaže breskvi, kajsija, trešanja... Na tržište su iz Dubrava svakodnevno plasirani vagoni kvalitetnog voća. I sve to je zaustavljeno u samo nekoliko letnjih dana 1992. Srbi locirani u dubravskim naseljima Rečice, Opličići i Lokve morali su u izbeglištvo. Njihove kuće su pretvorene u zgarišta, imanja ostala zapuštena. I tako, sve do kraja devedesetih, srpska nasalje u Dubravama bila su avetinjski prazna.

Do Lokava iz Čapljine se stiže za dvadesetak minuta, a iz Mostara treba deset minuta duže. Ali Lokve je teško naći, jer putokaza nema. Uz put novopodignuta naselja Šuškovo i Bobanovo selo, sa napadno vidljivim oznakama i simbolima.

Tabla sa nazivom Lokve skinuta je na početku ratnih sukoba i nikada nije vraćena. Selo je oživelo, red je da se tabla postavi bliže prvim kućama, kod nekadašnje školske zgrade - kaže nam Milan Čikara, pošto smo posle više zaustavljanja i propitivanja stigli u Lokve.

Milan Čikara, pre rata konobar u hotelu “Karaotok” u poznatom lovištu Hutovo blato, jedan je od Srba koji su u Lokvama obnovili kuću.

- I moja kuća, kao i sve srpske u Lokvama, je spaljena. Svi smo morali u izbeglištvo. Mene je izbeglički put preko Nikšića, Mladenovca doveo u Barič i Beograd. Dobio sam donaciju, uložio lična sredstva i još čekam da se uvede struja. Konačno ću biti svoj na svome - zadovoljan je Čikara.

Iz Švedske je stigao Dejan Mihić, po drugi put je podigao i lepo uredio porodiču kuću.

- Uskoro ću u penziju i eto mene za stalno u mojim Lokvama. Ovde je najlepše - kaže Dejan Mihić, koji najavljuje povratak njegovog brata Save, takođe iz Švedske.

Prvi se u Lokve vratio Marinko Mihić da sa suprugom podigne dom i obnovi imanje.

- Te 1998. godine bio sam jedini Srbin u Dubravama, prvi povratnik, odlučan da obnovim ognjište. U početku bilo je mnogo odricanja, neizvesnosti i muke. Niko neće srpske proizvode, a imao sam kvalitetno mleko i sir. Sve sam morao da bacam. Kako je vreme proticalo, vraćale su se komšije, podigao sam i vinograd, šljivik. Sve prodam na kvantaškoj pijaci u Tasovčićima, a od ove godine otkupljuju i trgovci iz Rusije. U posetu mi dođe i sin Novica, elektroinženjer u zemunskom “Pupinu” - ne krije zadovoljstvo Mihić.

U obnovljenim Lokvama polovina je predratnog stanovništva. Uz porodice Čikara, Mihić, Gačić, jedino porodica Pjaca - braća Bato i Ljubo, imaju decu. Ostali povratnici su u odmaklim godinama, uz istina redovne posete dece koja žive uglavnom u Srbiji ili na zapadu Evrope.

- Problem će biti kad deca stasaju za školu, koja je u Domanovićima. Nije daleko, samo osam kilometara, ali je problem što je škola podeljena. U jednoj smeni hrvatska, a u drugoj muslimanska deca. A gde smo mi Srbi? Videćemo. Uglavnom, radimo ono što su radile generacije naših predaka. Obrađujemo imanje, proizvodimo kvalitetno voće - pričaju Bato i Ljubo Pjaca.

Želju da obnovi kuću ima i Boro Matković, koji je detinjstvo proveo u Lokvama.

- Sa sinovima Mirkom i Miroslavom planiram da obnovim kuću. To je i želja moje majke Milojke - ističe Matković.

DISKRIMINACIJA

LOKVE su decenijama bile mešovito selo, komšije Srbi i muslimani. I muslimanske kuće su posle sukoba sa Hrvatima zapaljene. Sve su, bez izuzetka, obnovljene. Muslimani su imali maksimalne donacije, a Srbi nisu obnovili ni polovinu od uništenog.