„Rađeno je punom parom,boksit je odvožen u Mostar.Da je tako ostalo Dabrica bi bila prvo selo u Hercegovini.A odavno je sve stalo.Mašine s kopa su razvučene,a one koje su još uvek u jami su zarđale i neuopotrebljive.Zgrade koje su služile za razne namjene sada su omeđine.Za sve je kriv najnoviji rat, koji je uzeo svoje,“ rekoše nam Dabričani ,nekadašnji rudari koji se danas bave drugim poslovima.

Većina ih se posvetila stočarstvu. Uglavnom drže od 30 do 50 ovaca,po pet-šest krava.Poneko tome doda i koze.Zajedno sa svojom stokom „čuvaju“ bivšu  firmu,za koju ima nagovještaja da će ponovo proraditi uz obnovljenu eksploataciju prirodnog bogatstva-boksita.

„To nam je razvojna šansa.Površinski i jamski kop obiluje velikim zalihama,oko 1.000.000 tona.Ruda je dobrog kvaliteta i sadrži 50 do 56 odsto aluminijuma,te 0,5 do 4 odsto silicijuma,“ kaže prvi čovjek Berkovića,Ranko Lučić ,ističući da bi obnavljanje rudnika boksita u Dabrici bilo pun pogodak za razvoj ove male opštine.

Po njemu,velike šanse za razvoj Berkovića predstavlja i eksploatacija i prerada vrlo kvalitetne pekarske gline.

„Utvrđeno je da na našem području postoje ogromne zalihe pekarske gline,a kvaliteta je takvog da se može koristiti za proizvodnju keramičkih proizvoda,“ veli Lučić.

Istorijat rudnika

Rudnik boksita u Dabrici su u aprilu 1938. otvorili Vlado Pudar iz Čapljine i Đuro Banović,Crnogorac iz Peći.Banović beše nadzornik nego češkog preduzeća koje je dobilo dozvolu za eksploataciju,Pudar preduzimač svih rudnika u Hercegovini.Radio je do konca 1940,kada je zatvoren zbog mirisa rata koji se već tada osjećao.S radom je ponovo počeo 1.aprila 1952.,kada je tehnika(mašine,bageri,rovokopači,trake...)zamijenila krampe i lopate,- ispričao je novinarima prije nekoliko godina Dabričanin Anđelko Radišić,čiji sinovi su takođe bili rudari.

Trebinje danas