- Ri­jet­ko ko će bi­ti iskren, ili bo­lje re­če­no, ri­jet­ko ko do kra­ja ra­zu­mi­je što se to u nje­mu de­ša­va dok iš­če­ku­je ili pri­ma knji­žev­nu na­gra­du. U pr­vom tre­nut­ku mi­sli­te da će vam na­gra­da po­mo­ći, učvr­sti­ti vas u da­ljem ra­du, da će te ti­me na­pla­ti­ti ne­ra­zu­mi­je­va­nje oko­li­ne, a on­da ra­zu­mi­je­te da je to var­ka i da je to uglav­nom hra­nje­nje na­še ne­za­si­te su­je­te. I da je po­sli­je pri­ma­nja knji­žev­ne na­gra­de sa­mo va­žno smi­ri­ti uza­vre­lo Ja, vra­ti­ti se ra­du, ma­šti i sa­mo­ći. I shva­ti­ti da lju­di di­je­le na­gra­de, a sa­mo Bog na­gra­đu­je – ka­zao je za „Dan” Mi­li­će­vić.
- Sva­ka na­gra­da, mo­ra se na­gla­si­ti, vri­je­di ono­li­ko ko­li­ko vri­je­de lju­di ko­ji je do­dje­lju­ju. A u slu­ča­ju ži­ri­ja za do­dje­lu na­gra­de „Sve­to­zar Ćo­ro­vić” to je sa­mi vrh srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke i uni­ver­zi­tet­ske pa­me­ti. Jo­van De­lić, pro­fe­sor sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, čo­vjek je ko­ji, ka­žu, ri­jet­ko oma­ši u pro­cje­ni, tu je Lju­bi­ša Je­re­mić, mo­žda naj­ve­ći po­zna­va­lac svjet­ske knji­žev­no­sti, pa Ra­do­slav Bra­tić, naj­bo­lji her­ce­go­vač­ki pi­sac. O Ran­ku Po­po­vi­ću, ma­lo znam. Re­kli su mi sve naj­bo­lje.
Po če­mu će­te pam­ti­ti Bi­le­ću i ovo­go­di­šnje Ćo­ro­vi­će­ve su­sre­te?
- Kao i uvi­jek, po ne­po­no­vlji­vom Ni­ko­li Asa­no­vi­ću, ko­ji iako te­ško bo­le­stan čo­vjek o sve­mu mi­sli, sve bes­pre­kor­no or­ga­ni­zu­je i još ka­že: „Vje­ruj mi, ima da­na da ne po­mi­slim na svo­ju bo­lest”. Pam­ti­ću su­sre­te po pit­koj i osvje­ža­va­ju­ćoj vo­di sa Tre­bi­šnji­ce, tom na­šem bla­gu, či­ji zna­čaj će­mo tek za ko­ju de­ce­ni­ju ra­zu­mje­ti, po ki­ši­ma u ko­ji­ma zbog po­pla­va vi­še ne uži­vam, po gro­blju u se­lu Bre­sti­ca­ma (kod Bi­le­će), po Ra­ši Po­po­vu, tom auten­tič­nom ljud­skom gla­su u ko­smo­su. 
Ži­vje­li ste de­se­tak go­di­na u Cr­noj Go­ri. Šta nam mo­že­te re­ći o tom pe­ri­o­du Va­šeg ži­vo­ta?
- Ra­dio sam kao lje­kar op­šte prak­se u Pe­trov­cu, Bu­dvi, Tiv­tu. Kao spe­ci­ja­li­sta oto­ri­no­la­rin­go­log, ra­dio sam u Op­štoj bol­ni­ci u Ko­to­ru pa de­se­tak mje­se­ci u KC CG u Pod­go­ri­ci. Bi­la su to te­ška rat­na vre­me­na pu­na ne­ma­šti­ne. Ni­ka­da se ni­sam osje­ćao da ne ži­vim me­đu svo­jim na­ro­dom. Cr­na Go­ra je po­dr­ža­la bor­bu Sr­ba u Hr­vat­skoj i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i to isto­ri­ja bi­lje­ži. Ni­ka­da ni­sam čuo ri­je­či ne­go­do­va­nja zbog žr­tve ko­je su pod­no­si­li u „tu­đim” ra­to­vi­ma. Vi­še je ot­po­ra bi­lo u Be­o­gra­du ne­go u Pod­go­ri­ci. Zna­te, ja ne mo­gu pri­hva­ti­ti da smo dva raz­li­či­ta na­ro­da. Ali ne sa­mo ja, već i na­u­ka ko­ja ka­že da se pri­pad­ni­ci istog na­ro­da pre­po­zna­ju po vje­ri, je­zik i mi­tu. A, ta tri ključ­na stu­ba su nam pot­pu­no ista. Bez ob­zi­ra na to gdje i šta ura­di­la Cr­na Go­ra sa svo­jom sud­bi­nom, ona je sa­ču­va­la srp­sku ep­sku po­e­zi­ju, dio dr­žav­no­sti i ča­sti kroz pet vje­ko­va rop­stva pod Tur­ci­ma. U Cr­noj Go­ri na­pi­san je „Gor­ski vi­je­nac”, srp­ska Bi­bli­ja. Pro­sto, bo­li me sve ovo što se po­ne­ka­da za­ču­je, i ne bih na tu te­mu vi­še go­vo­rio da me ne po­ne­se emo­ci­ja i da ne iz­go­vo­rim ne­ku ri­ječ vi­ška. I vi, kao i ja, zna­te da te „nji­ho­ve” ide­je ne­ma­ju bu­duć­no­sti, da se na tim fal­si­fi­ka­ti­ma ne mo­že če­stit knji­žev­nik ili pje­snik ro­di­ti, a o mo­na­hu da ne go­vo­ri­mo, ali vi u Cr­noj Go­ri naj­bo­lje zna­te ka­ko sve to bo­li.
Ko su vam naj­o­mi­lje­ni­ji pi­sci?
- Ta­ko sam i ja je­dan­put pi­tao Mo­mu Ka­po­ra. I on mi je iz pr­ve, bez ti­pič­nog knji­škog pre­ne­ma­ga­nja, od­go­vo­rio... Pa, evo i ja de ne uvi­jam. Pre­po­ru­čio bih ro­man „Pro­šao ži­vot” Jo­va­na Ra­du­lo­vi­ća, pri­po­vjet­ku „Amin” Si­ma Ma­ta­vu­lja i „Most na Že­pi” Iva An­dri­ća. Za dan-dva či­ta­nja osje­ti­će­te sna­gu ve­li­ke srp­ske knji­žev­no­sti. A svjet­ski? Vrh je naš slo­ven­ski, go­vo­ri­la je ve­li­ka cr­no­gor­ska spi­sa­te­lji­ca Isi­do­ra Se­ku­lić, mi­sle­ći na Do­sto­jev­skog i „Bra­ću Ka­ra­ma­zo­ve”. I ne­mam za­mjer­ku. Ipak, ako bih mo­rao gla­sa­ti, usko knji­žev­no, je Do­sto­jev­ski je i fi­lo­zof i pro­rok i mu­drac ve­li­ke pra­vo­slav­ne na­u­ke, to su Flo­ber i Bal­zak. Su­va, pu­na, ko ži­vot ja­ka ri­ječ, sli­ka i emo­ci­ja.
Va­ši da­lji pla­no­vi?
- Lju­di snu­ju, a Bog pre­su­đu­je, ka­že na­rod. Na­dam se, da ovo ni­je naj­bo­lje što mo­gu da na­pi­šem. Ali, da bu­dem iskren, ve­ći­na mo­jih mi­sli i mo­li­ta­va upu­će­na je pre­ma dje­ci, su­pru­zi i po­ro­di­ci. Da osta­ne­mo na pu­tu hri­šćan­skom. Sva­ka pre­sko­če­na li­tur­gi­ja za me­ne je kao ša­mar. I to je za sa­da moj naj­ve­ći du­hov­ni uspjeh, mo­žda i ne po­sto­ji ve­ći.

Ž. JA­NjIĆ
www.dan.co.me

Uput­stvo za či­ta­nje

Šta je osnov­ni pred­met Va­šeg in­te­re­so­va­nja i ko­ji su vam ide­a­li u pi­sa­nju?
- Od­go­vo­ri­ću dje­li­mič­no da bih, mo­žda, dru­gi­ma po­mo­gao u tu­ma­če­nju knji­žev­nih dje­la. Svi­ma na­ma se de­ša­va­lo da ne ra­zu­mi­je­mo za­što su ne­ke knji­ge hva­lje­ne ka­da ih mi na si­lu či­ta­mo i ni­šta ni­ti osje­ća­mo ni­ti ra­zu­mi­je­mo dok ih či­ta­mo. Ja sam od­go­vor na­šao kod ne­po­no­vlji­vog Vi­la Dju­ran­ta. Sva­ko dje­lo tu­ma­či­te kroz če­ti­ri osnov­na pa­ra­me­tra, sa­vje­tu­je autor „Isto­ri­je ci­vi­li­za­ci­je”. Pr­vo su ri­je­či i mu­zi­kal­nost re­če­ni­ce, dru­go je sli­ko­vi­tost, tre­će osje­ćaj­nost ko­ju knji­ge do­ča­ra­va­ju ili bu­de u va­ma, a če­tvr­to je re­flek­siv­nost, od­no­sno du­bi­na mi­sli. I ne­ka vam to bu­de si­to kroz ko­ji će­te pro­vla­či­ti sve pro­či­ta­no. Ne daj­te da vas la­žu i ubje­đu­ju u su­prot­no.