Među 117 prijavljenih, njegova reportaža: "Kako sam nosio englesku kraljicu", našla se među sedam najuspješnijih, pa je Janjiću pripala Specijalna diploma festivalskog žirija.

Učestovali su reporteri iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH i Francuske.

Predsjednik žirija je bio Duško Radulović, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda.

Interfer je ove godine trajao samo jedan dan, održan je 10.oktobra u Somboru.

Pronosao englesku kraljicu na ramenima

Šta ti je Žabica, gde nedavno upadosmo na selo sa produkcijom jednom filmskom privatnom, u kasne zasititi, iu noći punog meseca, obično ne Hercegovačko selo, koje u ljutom kršu nad terasastim dolinama i njivama, vene i dogoreva u, ovom, očito nenaklonjenom vremenu .
Selo, pamte žitelji, imalo nekad 80 porodica, danas - ukupno 22 stanovnika. Pola muškarci, žene Pola ... Najstariji Tripa Gaćina SA 95, najmlađi Boban Đurić sa 32 godine. Malo poljoprivreda, stočarstvo Malo, malo šumarstvo - misli se na SECU ogrevnog drveta - i to je sve. Neke nejasne i teške Sete se u tim rečenicama nabralo mnogo. Podsećaju se vremena kada je brojala Žabica po 28 studenata, hvale se da im je crkveno zvono bilo najzvučnije u staroj Hercegovini: "Čulo se na obzir i na Hrgud!", Vele, Jaka bez dokaza. Ističu da su im preci kazivali kako je tuda prolazio "Put svile" ... I nekako, kako priče idu ka tim starijim vremenima, i taj put, i ondašnji život, postaju sve sjajnije, bleštavije, zanosnije i uznesenije. Dok se, napokon, skačući kroz vekove, sasvim ne zakorači u područje legende.

Tužna prsluk

I kad je umrla majka kraljica, 2002. godine na Uskrs u 101. godini, gledajući snimke sahrane, Đuro je s tugom rekao: "Pokoj ti dusi, doista si lepo poživela ... ja umrla mirno u snu., evo, i ja dočekah penziju, zaradih da ne nikad bolju ni lakšu nadnicu od dana kad sam te nosio na "Hamleta".

, Prema njoj, u ona davna vremena, uzavrelog jednog letnjeg dana, ovuda je prolazio sa slugom princ Rastko Nemanjića. Umorni, prilegoše u hladu Brestova kod Donje Lokve, ali od kreketa Žaba ne mogahu zasniti. Pa će princ slugi: "Reci im da prestanu!" Sluga se primače vodi i viknu: "Stanite, ptice!" Ja, Zabé utihnuše. Kad okrepljeni krenuše dalje, seti se da im je princ Zaboravio reći da sad mogu nastaviti, pa posla slugu nazad da im se poruči. No, kad ponovo priđe onoj vodi, Sluga viknu: "Pevaj, ptico!"
Sustigavši princa, nastaviše dalje, ali posto ja Suton beše pretopao, nanovo svlada ih umor, te se raspremiše ja zakonačiše kod Gornjeg Lokve. Princ Preko sluge, opet naredi i tim žabama da utihnu. U zoru, kad se rasaniše, zapovedi mu: "Reci im neka nastave ..." Sluga priđe vodi, pa će: "Pevajte, ptice!"

Na tri strane

Od tada do danas u donjoj lokvi uvek peva samo jedna Žabica, au Gornjoj pevaju sve! Ne, baš po toj jednoj jedinoj žabici iz Donje Lokve - i ovo selo dobi ime Žabica. Potom izbi polemika. Bučna, južnjačka, U OSNOVI bezazlena: beše li se princ Rastko ili Sveti Savo, Kaza li Sluga "stanite, ptice" ili "stanite, Zabé" ... Uzavreše strasti, pa svako brani version koju je čuo u detinjstvu. Ne bi se do zore rasplelo, da njihov dobar znalac, naš vozač Dragan Sulaver, koji nas je dovezao u kombiju iz LJubinja, Jer već nagovestismo da "put svile" sada nije nimalo Svilen, ne Kaza:
- Pustite filmsku ekipu da neka rasplete, nastavite s pričom kako vi živite! To je zanimljivije.
- Kako živimo? - Jetko će na te reči Mišo Đurić, koji je prethodno Dve godine ostao bez posla u kasarni vojske Republike Srpske u Trebinju i sada kombinuje život na relaciji selo-grad. - Žena mi radi u trebinjskom "Novoteksu", četvorogodišnju kćerku Miljanu čuva tu. Troje nas je na tri strane ... Ovde sam posejao nešto šargarepe, čekam da vidim na šta će izaći. Teško je, neizvesno. Pravo da ti kazem, najbolju dnevnicu u zivotu sam imao dok sam lovio zmije otrovnice - osamdesetih godina! Ostajalo bi mi čisto po 150 nemačkih maraka dnevno! Šarke ja poskoke su otkupljivali i vozili u Brezje kod Zagreba, gde su ih koristili za proizvodnju zmijskog protivotrova ... E, da opet Hoće oživeti otkup zmija!
- Ma Pusti zmije, jadan ne bio - na to će, šeretski namigujući penzioner Đuro Gaćina. - Da Hoće Doći engleska kraljica da je Đuro malo pronosa!?
Mi smo sad pomalo zbunjeni, ali Đuro na to ne obraća pažnju: "Ja sam SVOJU najbolju nadnicu zaradio u Dubrovniku noseći šezdesetih godina englesku kraljicu da gleda" Hamleta ". Znas ono:" Biti ili ne biti pitanje je sad? "Radio sam sa zemljakom Markom Sulaverom na Dubrovačkim letnjim igrama, kao majstor za koješta - od postavljanja scena ne lepljenja plakata.
- Kad, jednog dana u prostorije IGARA banu silna Svita, među njima i sitna starija žena. Kazu mi: "Ovo je engleska kraljica, gledala bi" Hamleta "na Lovrijencu, ali od Pila do vrha tvrđave Lovrijenac je 360 stepenica, ona se ne može savladati. Nego, Vele, trebalo bi obaviti večeras skovati fotelju na nosiljkama, pa da je Gore iznesete. bice dobro plaćeno. Posle te rečenice nije trebalo pitati 'hoćete li ", naravno da Hoću. Behu nas Dve grupe - po četiri nosača. Bilo je i više od 360 stepenica, ali izneli smo je, na ramenima, bez teškoća. Laka kao Perce, činilo mi se nema ni trideset kila! Bila je to kraljica majka. Posle, kad sam se skućio, kupio televizor - uvek kad bih je video, ja bih se setio jedne nosiljke.

Zgodna dama

Mada je od Žabice do Dubrovnika jedna planina (Ilije) i nekoliko brda, žargon se stravično razlikuje, to će naš junak Đuro i njegov kolega Marko Sulaver zaključiti "iskustvom na sopstvenoj Kozi".
- E, ja - koji nastavlja Đuro selu Daje najvedriji Mogući tona. - Priđe ti meni ja MARKU u Dubrovniku jedna vrlo zgodna mlada dama. Ni ljubimac ni šest, nego će: "Bi li vi žicali?" Lecnusmo se. Zbunjeni. Ko bi se tome nadao? Gledamo je: lepotica, nema dva pedlja širine u pasu, pa se zgledasmo. Ona će opet: "čujete li vi šta vas pitam? Bi li žicali ?"... Ma bih, rekoh, trudeći se da delujem što sigurnije. "E, pa pođite za mnom." Na to munem Marka laktom, pokazujem: Sitno ona hoda, ne osvrće se. Priča nam, onako preko leđa, kako joj je muž na moru već five meseci, navigava. Mi se, brate, u sebi Radujemo. Bogo moj, kad nas uvede u dvorište! Velika kuća, gotovo palača ... Ona uza stepenice. Mi za njom. Ha, sokole! Kad otvori vrata velike sobe, tek postavljen parket. "Evo, veli, tu su vam žice, ižicajte mi ovaj parket, pa kad završite pređite u ove druge sobe, i tamo su ga majstori Taman danas postavili. Pošteno ću vam platiti". E, jesmo se umorili i tu naprašili trljajući žicom, sve, posle, danima jedan drugog podbadajući: "Žicaš li Marko?" "Žicaš li, Đuro?" Nju, lepoticu, gotovo više nismo ni videli. Umesto da nas nadgleda, ona je dovela nekog starog čoveka, koji se, navodno, razume u kvalitet tih radova, pa će na procenjivati. Mi smo se smarali, dok nismo otkrili da stari voli čašicu, tada mu mi skočimo po piće na naš trošak, što je bilo više pića, kriterijum mu je bio sve Blaži. Primi nam radove, Dama nas obilato Isplati. Ali kad bi bog posle u Dubrovniku neko spomenuo žicanje, mi bismo se poizmakli od njega.

Biti ili ne biti

Na Dubrovačkim igrama bi Đuro dobio besplatno po ljubimcu, u to vreme vrlo skupih karata za tu kultnu predstavu. Po danu bi se razglasio mladim Dubrovčankama, pa bi ih uveče Bacio u "hamletovsku dilemu":
- Rekao bih svakoj mladoj dami da je čekam gore na ulazu, pa kad se ona umori od onih hodanja uz 360 stepenica, ja mašem kartom ja kazem: "Dobićeš je, ako ćeš posle predstave sa mnom na plažu ... i noćno kupanje" . Dešavalo se da se ona Koja bi prva došla snebiva. Onda ja izvadim još četiri karte ja kazem: "Požuri s odgovorom, Jer, kao što vidiš, još četiri se za tobom penju! Dakle, biti ili ne biti pitanje je sad!" Eeee, bilo je ... .

Odmiče tako noć, kroz đurine priče defiluju prinčevi, kraljice, jedre mlade dame, legende, istinite priče - smeh, drame, zavrzlame ... U selu, koje se iz godine u godinu smanjuje, čuti zvono najzvučnije ono buljenje Hercegovine zaliveno srebrom avgustovskog punog meseca. Iz Donje Lokve oglašava se ona jedna Žabica.