Видовдан – дан светог Вида или Световида је дан када се, по вјеровању све види...

По легенди, почињу кукавице да кукају опомињући на ...

На Видовдан се брала трава видачица и њоме, потопљеном у води, умивали су се они који пате од очних болести...

Дио ковача га је светковао као славу свог заната...

Свети Вид...Бог...Побједоносац...

Као свевидеће божанство Световид је представљен у четвероглавом кипу, чиме су у његовом видокругу све четири стране свијета!

У корјену ријечи „ВИД“, која је прасловенска, садржана је ријеч „ВЈЕДИ“ што значи знање...јер, у прадавнини, сазнање је прије свега било проницање у суштину ствари и појава...

И данас, када нешто наводимо као непобитну чињеницу то именујемо као очевидну ( очигледну) истину, а способност проницања и прорицања будућности се назива видовитост, дакле виђење.

Сагледавање онога што ће доћи...“

Миле Недељковић,

Српски обичајни календар

Видовдан је дан када се све види „ слијепи прогледају“.

Не гледају него виде – сагледају оно што ће доћи. А и оно што долази, долази нашим дјелањем али и туђим.

Мало шта се значајно у српској историји  десило а да није везано за Видовдан.

Бог је човјеку дао да памти.

Све човјеку можеш узети ( сила узме земљу и градове...) али памћење, не можеш. Памћење је побједоносац.

Средњовјековна српска држава пропада на Видовдан, али на Видовдан и васкрсава.

Нововијековну српску државу хоће сатријети а Видовдан је дан почетка туђег наума.

Несумњиво, Видовдан је нераздвојан од историје српског народа, вододјелница „ ко је вјера, а ко невјера“,  царства земаљског и небеског, вјечног пролазног, вјере вечере...

Видовдан је дан страхопоштовања ( пада у петровдански пост ) дан страдања али и дан васкрсавања.

На Видовдан се мјери и премјерава. Чиме се мјери и премјерава?

Видовдан је дан поноса, али и дан сјете, дан туге, дан када се и губи а када наизглед изгубљено васкрсава.

„Оно наше“ све нам разрушише... Не једном – а постоји ли иједна црква, иједан манастир а да није више пута рушен, да не остане камен на камену. Писано је, паљено (библиотеку у Београду су бомбардовали и Нијемци и Енглези).

Разрушено и спаљено очуваће се прелазећи из камена и слова у памћење и у ријеч. Остаје сјећање, а оно се преносило и преносиће са кољена на кољено. Због лакшег памћења а и због... ( ми смо примитивци ).

Памћено се слило у десетерац. Десетерац и наш изворни инструмент гусле су нераздвојни. Као Шкоти и гајде. Са гуслама се прича и приповиједа. За њих мора да буде тамјана. Ето то је Видовдан, али и више од тога ( „узе гусле Орловићу Павле...“).

Као свевидеће божанство и побједоносац Свети Вид – Видовдан постаје један од заштитника српског народа, његових институција и организација.

Примиче нам се Видовдан.

Нашу скромну прославу ( зар пост није знак скромности и суздржавања ) би да помуте.

Видовдан 1389.године и 1914.године је почетак краја српске државе ( народ без државе? ) обично нестаје. Гле чуда! Дешава се васкрснуће!

Наизглед уништено сели се у сферу неуништивог, у сферу неизрецивог, у сферу саморазумијевања. У десетерац.

И данас исти циљ, само моћни неће своје жртве ( имају искуство ). Траже да сами себи ставимо омчу око врата и да је лагано стежемо. Срећом – нису само они моћни!

У данима видовданских свечаности предлажу резолуцију                                  „Резолуција, став – одлука, неког скупа или тијела о предмету расправе или одлучивања, такав став или таква одлука у писаној форми“.                                                                      Иван Клајн, Милан Шипка – Велики речник страних речи и израза, стр. 1048.

Ни прва, а вјероватно ни посљедња, прва 2005.године.

Свака има своју тежину. Ова посљедња је најважнија „Осуда српског геноцида“ коју је ових дана чланицама савјета безбједности УН-а  предложила Велика Британија. Иста се доноси уз сагласност „демократског“ свијета.

Умијмо се водом видачице – погледајмо и прогледајмо. Шта јој је циљ?

Они који су је писали полазе од (не)сумњиве констатације 8000 и више жртава.

Па шта је истина?

Па мислим да се истина не задаје, већ да је резултат напорног истраживачког  рада.

Чекали су двадесет година да се усагласе ( или неко да заборави ).

За историју и њену истину потребна је временска дистанца. Али, зар иста не пружа могућнуст прекрајања чињеница, нешто се загуби ( намјерно или ненамјерно ) нешто сакрије, нешто заборави а неки свједоци „Бог да им душу прости“.

А има и Гебелсово правило “ претварања и превођења лажи у истину“. Оно вриједи и за прошлост и за садашњост и за будућност.

Алхемичари.

Примјера безброј, код нас и у свијету, Мискинова улица, Маркале, Рачак, Садамово хемијско оружје.

Вријеме пролази, јављају се и учесници и саучесници...

            Не пада снијег да покрије бријег,

већ да свака звијерка покаже свој траг.

На шта циљају? Они знају.

Умијмо се. Њихови интереси за њих су пресудни. Циљ оправдава средство. Они за њих брину. А истина... оцрнит ће, позлатит ће!

Не примајмо ништа здраво за готово.

Шта је са нама?

Скупљају се да оперу савјест а нема кајања, они су сљедбеници Адама Смита и Карла Маркса. Па зато и немају савјести. Пројекат Сребреница се захуктава. Џаба изјаве свједока.

            Маца преде око греде.

Моћници нуде помирење, па зато нам ви не требате, доста је што сте нас до овде довели, завадили. Па ваше начело је завади па владај. Гле чуда! Резолуција се односи на Србе ( мале Русе )...

Не треба вам истина, ви сте је задали, вама треба кривац. Ништа вам не значи ни изјава начелника сребреничке полиције ни заштићени КВ – 12 , ни мноштво других чињеница.

Шта бисте ви?

Да се од сада па надаље осјећамо кривима. А онај ко је крив, ко је згријешио и погријешио, не вриједи му кајање, стално треба бити спреман за нове и нове казне. Треба бити спреман да пљује по себи и пузи. Да буде архетип зла!                             Е ви би рат да сведете на пет дана – на Сребреницу!

Ратовали смо, без сумње. Не пет дана, већ пет година. По броју директних учесника ( а већина предлагача резолуције су директни учесници, на чијој страни, ми знамо а и осјећамо ) то је био свјетски рат.

Шта су му узроци? Тешко питање! Још тежи одговор! Многе крије тама. И оно што се освијетли, ви замаглите, причате причу за малу дјецу. Агресор, злочиначко удружење, меморандум и на крају није народ крив. Криви су они што су га завели. А шта је народ? Гомила! Стока, без свијести и савјести. Па до пар мјесеци прије сукоба ишли смо у исте школе, расли заједно ( ви данас нудите двије школе и један кров ) дружили се, играли...

Нико није цвијеће. Свеци су давно престали ходати по земљи. Злочине смо сви чинили.

Рат има своју логику, своја правила, своје хероје.

Поготову грађански и вјерски рат. Ви сте то добро знали.

Па, они које сте ви довели, сликали су се са откинутим српским  главама...

Довели сте свете ратнике, зарад својих интереса.

Слагали их, а послије њихови прсти од Њујорка до Париза... Почели сте игру с ђаволом... а код нас се каже „ А ко са ђаволом тикве сади...“

Умјесто да обуздавате мржњу и жеђ за осветом (логика рата), ви сте је потхрањивали и распламсавали.

Имали сте заштићене зоне.

Једна од њих је и Сребреница.

Нисте урадили обећано (разоружали).

А из заштићене зоне „голоруки“ три године излазе, убијају и пале...

А ви посматрате.

Е то је пројекат Сребренице, мржњу јачати, жеђ за осветом снажити.

А са становишта резолуције, ови питоми нису знали да расту у близини звијери, у близини оних који су без свијести и савјести и испадоше жртве.

Хоће вам се, може вам се. Јаки сте, силни (сила узме земљу и градове...).

Сада би да побришете своје учешће наметањем резолуције. И на крају учили би нас памћењу, мијењали га (културна деконтаминација).

Нећете нас са Светим Савом, са митом о небеском народу, нећете нас са ћирилицом...

„Заборавите прошлост“!

Какве нас хоћете?

Хоћете нас како нас ви испрограмирате. Ви ћете нам рећи ко смо, шта смо.        

А оно звијери и злочинци, увијек лебди.

Резолуција је наставак пројекта Сребреница, тражи и не оспоравање геноцида, не оспоравање задатих истина.

Пројектовање будућности...

Већ виђено...

Инквизиција...

Само је велики инквизитор на другом мјесту.

Не пада снијег да покрије бријег...

„Ипак се окреће“... Упркос (за) датој истини назиру се ваши прсти.

Нас сте измучили и нанова мучите. Али ваши животи су промашени.

Игуман Симеон једном рече : „Божија су кола спора, али брзо стижу“. А народ рече                      : „Ничија није до зоре горјела“.

Ви ћете отићи, ми остати, Срби, Бошњаци, Хрвати.

Једни друге не можемо сатријети, али саплитати можемо...

Умијмо се водом траве видачице.

Берковићи, 25.06.2015. год.

                                                                                                            Којовић Р.