„Ријеч родитеља отворила је пут ка светињама, светињама али и пут ка новом.

У збирци пјесама „Мријет ће се једном свакојако“ Чедо Баћовић пјева о датој и погаженој ријечи. Чедово дјело је дјело нашег историјског језичког и културног простора, гдје се сви разумијемо, познајемо, гдје су нам догађаји и учесници догађаја познати. Из тог разлога нећу да његово поријекло вежем нити за стару Херцеговину, нити за нову Црну Гору, јер на овим просторима границе се често мијењају а дух народа, памћење, култура и језик је оно што остаје. Чедо о том прича а Славко Горановић пјева. Шта би десетерац био без гусала?“ – професор Раднко Којовић.

О књизи је надахнуто говорио професор Никола Баћевић, који истиче да је Чедо наставњач ријечи Радована Бећировића, а пјесма „Земљо буна и јунака“ неодољиво га је подсјетила на пјевање Бранка Радичевића.

Аутор књиге упознао нас је са својим стваралаштвом, са јунацима, не само из овог дјела, већ и из објављених, као и припремљених дјела. 

Овом приликом библиотеку ЈУ „Народна библиотека Берковићи“ даровао је са десетак својих књига.

Бесједа Николе Баћевића и казивање аутора неминовно намеће поређење јуче, данас и поглед ка сутра. Тај колоплет зависи од човјека. Шта кога интересује? Ловоров вијенац, новац или...?

Наш језички простор ( простор разумијевања је мали простор) , по њему су ходили велики људи, велики по заклетви ( датој ријечи ), велики по чојству и јунаштву, велики по саможртвовању. „Јунаци са свјешћу да се два пута рађа, први пут  кад се на свијет долази и други пут кад се јуначки гине ( за правду и истину ).“ – истакао је Чедо Баћовић.

Умјесто захвалности светитељима, наши јубилеји су гидишњице страдања, годишњице борбе за голи живот и истину, амбис – увијек близу, увијек плес на ивици. Некад због заслијепљености вођа, а некад због моћи силника.

Не знам зашто, сјетих се филма „ У име оца и сина“, истакао је проф. Раденко Којовић.  Филм завршава пјесмом

„Из камена расте лоза наших предака

Хајде мила сестро за нас моли Господа...“

Милотва Господња, клетва и вапај у поменутом филму надјачавају НАТО бомбе, које не бирају циљ ( у поменутом филму погођена је болница душевних болесника ) и послије свега мук, а то се не биљежи. Незабиљежено се није десило, а данашње вријеме ако нема слике и видео записа у све сумња. Ријеч не важи, и виђено и преживљено се не памти. На дјелу је „ дух самоодрицања и самопорицања“. Чедо о том пјева и прича и оно што се тјера у заборав извлачи на површину. Супроставља се данашњем духу надолазећих жеља које су везане за техночошки напредак и потрошачку свијест. Кроз читаву збирку провлачи се скривена нит да су релативизам, данашњи хуманизам и нихилизам инквизитори апсолутних вриједности и да играју посмртно коло традиције.