- Милош Црњански је у свом роману “Сеобе” забележио: „По сећању се хода као по месечини“. Од сећања је саткан цео живот. Ту не мислим само на сећања на сопствено прошло време, него и оно шире, на претке, пријатеље. У дугом низу живота, у предачком низу, моја сећања су архетипска и колективна. Она се некако претачу. Зато кажем, да без сећања нема живота, истакла је Весна Капор.
У збирци њених прича преплићу се прошлост и садашњост, фикција и стварност која је представљена и фрагментима из последњег рата на овим просторима.
-Неке битне ствари не могу да се пишу, а да нису засноване на великој несрећи. Када се заборави све оно суштински тешко, оно што нас чини другачијим, онда и књижевност постаје блеђа - објашњава ауторка књиге која је последњи рат преживела у Невесињу и била сведок тамошњих дешавања.
-Приче из моје збирке почеле су да живе у мени, десет година након рата. Била сам сведок тог тужног дешавања и нисам хтела да други причају моје приче. Желела сам то сама да учиним. Желела сам да испричам наше приче и приче мојих мртвих другова, који су били сјајни људи и чија је једина “мана” била што су живели тамо где су живели и што су желели тамо и да остану.